Састав: Моја машта

Кад сам легао да спавам и коначно затворио очи, у мојој глави све је пошло наопачке. Све је било различито од стварности, али као да нисам приметио да спавам.
Изашао сам на улицу да прошетам. Око мене је све било чудно. Дан је био топао, а људи су се шетали у јакнама, али су на ногама носили кућне папуче.

Ушао сам у продавницу, али су уместо људи животиње куповале намирнице. Мачке су куповале слаткише, а пси воће. Скроз сам се збунио. Изашао сам из продавнице и у чуду ништа нисам купио. Мислио сам да лудим.
Тргао сам се и схатио сам да сањам. Било ми је лакше, јер сам схватио да сањао. Сањао сам чудан сан, јер је моја машта маштала.

Урош Поленек

Састав: Догађај с радионице писања састава

Једног лепог дана у десет и четрдесет седам мама ме је изненадила тако што ми је рекла да идем на своју омиљену радионицу писања састава. Обрадовала сам се веома.

Наравно, знала сам да ћемо се забавити. Тако је и било. Кад сам стигла на радионицу, у почетку ми је било мало досадно зато што ту нису били моји другари, али у том тренутку је стигла Алека. Била сам баш срећна.

Села је поред мене и почеле смо да радимо радни листић. Зачуле смо неки чудан звук и осетиле неки леп мирис. Окренуле смо се и виделе нешто невероватно. Наша учитељица је кокала кокице! Алека и ја смо биле одушевљене.

Кад су се кокице искокале, учитељица нас је све послужила. Њам! Биле су преукусне, незамисливо сочне.

Цела радионица ми се свидела. Писали смо састав о овом догађају. Ова радионица оставила је јако леп утисак на све нас који смо били ту.

Не треба унапред мислити лоше кад не знаш какво те изненађење после чека.

Ленка Јовановић, 4. разред

(Ленка је својим радом освојила једну од две саксијице за инспирацију. 🙂 )  

Састав: Радионица

Редовно сваке суботе долазим на радионицу писања. Увек имам тачан осећај

шта ће бити на њој, али једног дана се све променило.

Док смо смишљали закључак за један састав, чудио сам се зашто је

испод текста писало: ,,А САД: КОКИЦЕ!” Као да означава да је овај састав

неки филм, али касније ми је све постало јасно…. 

Одједном се чуло крцкање као да се куглице сударају једну о другу, а затим се чуло  гласно зујање, као усисивач. Погледао сам испред себе и спазио учитељицу како кокича кокице за све нас. Држала је црну корпу и крпу на којој су нацртане разнобојне јагоде, а учитељица је говорила: ,,Упомоћ, упомоћ!” Шалила се. 

Сви су дотрчали до кокица пре него што су биле спремне. Биле су топле, беле,

мекане и посољене. Сви су уживали у сланим кокицама док су писали саставе за радионицу.

Обожавам своју радионицу и своје пријатеље у њој и никад нећу да престанем да идем у њу.

Урош Поленек, 4. разред

(Урош је својим радом освојио једну саксијицу за инспирацију 🙂 )

Саксијице за инспирацију, Центар за писање

Састав: Прича о камену

Облаци су били сиви. Киша је падала већ седми дан. Хоће ли коначно стати?
Шест дана сам скакала по барицама и шетала нови кишобран, али сада ми је стварно
доста. Хоћу у парк да се играм! Желим поново на ливадицу иза зграде и да са другарима
тражим закопано благо.
„Хоће ли коначно стати ова киша?,” помисли камен. „Стојим на овом брду већ шест
дана! Нема деце да ме шутну нити да ме баце негде. Што је живот досадан!”

У том тренутку наиђе бујица и однесе камен на ливадицу. Облаци су нестали и синуло је сунце. Деца су изашла поново да се играју у парку. Играли су се весело и шутирали лопту. Одједном, угледали су камен који је стајао недалеко од њих. Деца су се питала зашто је тај камен ту. Никада га раније нису видели.

Марко га је шутнуо. Испод камена су угледали нешто црвено што је вирило из земље.
Деца су почела да откопавају. Када су откопали, угледали су кутију. Отворили су је и видели
разноврсне кликере и сличице. То је била временска капсула! Испоставило се да су је ту закопали
њихови родитељи када су били мали као они. Решили су да и они то ураде.
Камен је био срећан, коначно се нешто дешавало. Ако буде имао среће, можда ће
га деца и ставити у временску капсулу!

Искра Кеџић, 4. разред

Levers simple machine science experiment illustration

Састав: Другарство

Веома је важно да имаш са ким да се дружиш, и у свим авантурама
кроз које си прошао вероватно су поред тебе били другари.


Твој живот је као један велики океан који мораш да негујеш. Океан
чине другари и породица који су уз тебе и они те држе на површини. Када
изгубиш пријатеље, почињеш да тонеш. Тада си тужан и усамљен. Зато
мораш да се дружиш са њима, да ти њих бодриш и они тебе. То раде само
прави другари. Али, мораш и да пазиш да те не искористе.

Обично се свађамо
са другарима зато што немамо сви исто мишљење, али се брзо и помиримо.
На пример, Лена и ја смо се свађале око неке ситнице. Од те свађе нисмо
причале и биле смо љуте једна на другу. Али када смо схватиле да смо обе
погрешиле, помириле смо се и кренуле даље. Данас баш идем код ње да
гледамо “Евровизију”.

У реду је да се са неким посвађаш, али мораш да имаш разлог и мораш
да будеш свестан шта си урадио. Треба да се сви дружимо и волимо, а другари не би
ни постојали да нам не требају.
Ленка Јовановић, 4. разред

Group of cute children lying on grass


Вероникина прича према слици

Некада давно, у далекој прошлости, још пре настанка света и мисли о њему, човек је имао празан живот, без знања, без љубави, радости, нежности, без прича, теорија, смисла или математике. Само риболов, лов, умор, преживљавање… И све тако у недоглед. Једно те исто. Време, место, живот, тренуци и дан. Али, временом је смисао почео да се буди.

Врело сунце, попут бљештавог бакра остављало је своје последње трагове иза планина подстичући уморног пећинског човека да се врати у пећину која му је била све – и дом, и ватра, и заклон који га је штитио од немилосрдних и сурових бића која су почела да се буде и завијају. Од изнемоглости је пао на тло без трунке снаге, без топлог меког кревета да га дочека, само пусти прашњав камени под. Није се ни наместио, ни протегао, није чак ни сузу, а камоли јаук, испустио од дубоких рана које је зарадио тог дана ни крив ни дужан.

Паде и заспа. Умор га попут злочесте црне магле окупира и нападе. Халапљиво и себично умор је узимао његово тело. Вукао је његово снажно и тешко тело кроз мрачни тунел ка слабом светлу на крају. Не осетивши бол, не осетивши страх, глад, беду и јад, човек се зачуђен диже. Помислио је да је умро, али је знао да нешто и даље куца, није ни знао како се зове. Отворио је тешке капке и погледао зелену траву. Затим седе и блену у чудо. Нема хладноће. Нема врелине, нема смрти, нема живота, нема гладних бесних уплашени бића, тешких канџи и оштрих чељусти које су га гладно и страховито гледале истим погледом којим им је и он узвраћао.

Уместо пустог песка и прашине расла је трава, зелена и мека, расло је цвеће, локвањи, букве, јеле, расло је воће и поврће. Чула се музика, чула се нежна песма. Глас му је био познат. Песма коју му је само једном у животу мајка певала. Знао је да је тамо, тамо међу тим цвећем и локвањима и да плеше с његовим млађим братом и сестром. Шетао је по трави, шетао је по меканим облацима. Летео је с првим птицама. Трчао је с првим копненим бићима. Пливао је с милионима водених створова. Дотакао је сунце, помазио је месец, гледао је звезде које су плесале.

Оно што је почело да куца, оно што је куцало све гласније и гласније, и цветало све бујније и бујније у прави бубањ све више и више је расло: радост се родила унутар човекове душе, унутар човекових мисли!

Први пут се насмејао, први пут је заплакао, не од туге, већ од радости. Срећа је пустила своје плодове из којих је рођена нада. Не знајући почетак нити крај човек се одједном нагло пробуди. Пробуди из света снова оставивши том свету све што му припада. Али сан беше великодушан и даде му срећу да је дели, даје и да је не угаси.

Човек створи приче, нестварне, пуне бића, других прича, ликова, добрих и лоших, пуне среће!

И даље је живео у суровом свету. Али није заборавио ни приче, ни радост.

И дан данас, умор долази и обузима наша тела и као водич нас води кроз царство снова у то свет прича, радости и бајки.

Вероника Шавија, 7. разред

Школски уџбеници

Према мом мишљењу уџбеници су ужасни.

Илустрације су детињасте и немају “везу са везом”. Прилично су досадни и кад видим било који уџбеник, падне ми мрак на очи. Толико су тешки да нам сваки Божији дан ломе кичму.

Да се ја питам били би дигитални сви до последњег уџбеника, а да не причам о свескама.

Мани ме се књига и уџбеника.

Мила Павловић, 3. разред